Ђурђевдан се слави 6. маја (23. априла по старом календару) и један је од најпопуларнијих и најрадоснијих празника у српском народу. Посвећен је Светом великомученику Георгију, једном од најславнијих хришћанских светитеља. Свети Георгије рођен је у Кападокији у III веку, у побожној хришћанској породици. Био је образован и храбар младић, који се истакао у римској војсци и заслужио високи чин трибуна. Цар Диоклецијан га је веома ценио. Када је Диоклецијан покренуо страшно гоњење хришћана, Георгије је устао пред царем и јавно исповедио да је хришћанин. Поделио је своје богатство сиромашнима и припремио се за страдање. Цар је покушавао да га наговори да се одрекне Христа, а затим наредио да га муче. Георгија су подвргавали најстрашнијим мукама — стављали га на точак са ножевима, бацали у вар, облачили му усијане гвоздене обуће, давали му отров — али он се сваки пут чудесно опорављао. Видевши ове чуда, многи пагани се обратише у хришћанство, међу њима и царица Александра. Најпознатије чудо Светог Георгија је убијање аждаје (змаја) која је терорисала град и захтевала људске жртве. Кад дође ред на царску кћер, појави се Георгије на белом коњу, у име Христово победи аждају и ослободи девојку и цео град. Овај догађај симболизује победу хришћанске вере над паганством и злом. На крају, после седам дана мучења, цар нареди да му се одсече глава. Свети Георгије мирно прими мученичку смрт, 23. априла 303. године. Ђурђевдан у Србији означава долазак пролећа и почетак нових радова. Традиционално се пали ватра, плету венци, палози и ранорани се иду на „ђурђевску росу". У народу се каже: „Ко рано рани на Ђурђевдан, здрав је целе године."